Amerikanci konačno priznali poraz: “POTCENILI SMO RUSIJU, MISLILI SMO DA SMO MOĆNI”




PODRŽI NAS I LAJKUJ NAS NA FACEBOOK-U

Rusija je mukotrpno stvorila alternativni univerzum u kojem dolar nema dominantnu ulogu i SAD ne mogu da diktiraju drugima, navodi “American Thinker”.

Moskva je mudro pripremila teren tako da njene veze sa ostatkom sveta ne pokleknu kada se odnosi sa Zapadom prekinu, piše Robert Oskar Lopez.

Godine 2001., ekonomista Goldman Saksa, po imenu Džim O’Nil skovao je termin “BRIK” (BRIC) da bi opisao blok zemalja za koje je verovao da će evoluirati od “ekonomija u usponu” u dominantnu silu u svetskoj trgovini.

 

Već tada je O’Nil predvideo da će četiri zemlje čija su prva slova skraćenica ˗ Brazil, Rusija, Indija i Kina ˗ na kraju prestići i zatamniti takozvane zemlje G8, koje su uključivale Sjedinjene Države, Kanadu, Veliku Britaniju, Nemačku , Francusku, Italiju, Rusiju i Japan.

Obratite pažnju na jedan detalj: kada je Džim O’Nil uveo ovaj termin, Rusija je više volela da sedi na obe stolice odjednom.

Sedamdesetih godina prošlog veka, kada je bilo moderno govoriti o “prvom svetu” i “trećem svetu”, Rusija se kao “drugi svet” pominjala tako retko da mnogi nisu ni znali za postojanje takvog koncepta.

U knjizi iz 2019. “Revizija regionalizma i modernog svetskog poretka” E.B. Mihailenko i I.M. Adami sugeriše da je Rusija oduvek bila između dva zla, jer se nalazila na hladnom predgrađu male, ali bogate Evrope i ogromne, ali siromašne Azije.

Prvo od zala je ono evroazijsko, koje je Timofej Bordačev nazvao “nesposobnošću Rusije da se identifikuje kao jedinstvena celina” jer ogromna evroazijska teritorija postoji bez ijednog jezgra vrednosti, ideolozi evroazijstva teže da se koncentrišu na zajedničke institucije, stoga pokušavaju da ponove put evropskog ujedinjenja.

Same po sebi, ove institucije, po pravilu, nisu u stanju da stvore zajedničku kulturnu ili društvenu osnovu za tako dvosmislen entitet kao što je Evroazija.

Drugo zlo je ono evropsko, koje, po Mihajlenku, “označava dugu istoriju odnosa Rusije i Evrope, pokušaje izgradnje zajedničkih institucija na osnovu zapadno orijentisanog svetskog poretka”.

Kada su u pitanju klasna i rasna pitanja, Rusija je odrazila oštar kontrast između sveta BRIK i G8: previše evropski za Aziju, ali isuviše istočni za Evropu; istovremeno civilizovan i nerazvijen; izvrsno ukrašen, ali strog; ni bogat ni siromašan.

S jedne strane, aktuelni sukob između Rusije i Ukrajine može se okarakterisati kao borba između dve bele nacije, čime se diskredituje model belih privilegija američkih rasnih teoretičara.

Rusija je znala da dolazi do razlaza sa Zapadom i bila je spremna na to Rusija se spremala da prekine odnose sa Zapadom i pre početka dvadeset prvog veka. I dok je ova druga tome posvećivala minimalnu pažnju, Rusija je potrošila vreme i novac na izgradnju globalnog sistema podrške u Aziji, Africi i Latinskoj Americi.

Posebno treba istaći Razvojnu banku, osnovanu 2015. godine, od koje je samo 18 odsto odobrenih kredita otišlo Rusiji, a 82 odsto Africi i Južnoj Americi.

Krediti su bili za glavne uslužne sektore: transport (29%), voda/sanitarne usluge (22%), urbane i društvene potrebe (15%), energetika (26%) i održivi razvoj (8%).

Ulaganjem u ključne regionalne centre Brazila, Južne Afrike, Kine i Indije, Rusi su namerno stavili kontrolu nad tri velika kontinenta u ruke lidera koji su imali obaveze prema Moskvi i razloge da favorizuju Putina.

Prema rečima Đovanija Barbijerija, Rusija je 2015. već radila sa Kinom, Indijom i drugim zemljama na internacionalizaciji [kineske] nacionalne valute.

Plan za stvaranje globalne ekonomije oslobođene dominacije dolara razvijen je mnogo pre uvođenja najnovijih sankcija u vezi sa ruskom specijalnom operacijom u Ukrajini.

Dok su se Sjedinjene Države odnosile prema svetu u razvoju kao prema simpatičnom, ali potpuno drugačijem univerzumu, Rusija je izgleda uspela da izgradi odnos sa njim na ravnopravnoj osnovi.

Možda zato percepcija Rusije od strane engleskog govornog područja kao agresora nema globalni uticaj. Sve organizacije iz kojih je isključena izazvale su samo iritaciju u zemljama trećeg sveta i doprinele nastanku blokova poput BRIK-a (a potom i BRIKS-a, više o tome u nastavku).

Prema rečima Bjanke Naud, međunarodne organizacije poput UN, NATO, Međunarodnog krivičnog suda, Breton Vudsa, Svetske banke i MMF-a imaju arhitekturu u nastavku kolonijalizma.

Istraživanje Naudove se posebno fokusira na Afriku, gde je istorija Rusije i Kine predodredila njihova buduća partnerstva, koju ne bi bilo lako izgraditi sa evropskim državama: Engleskom, Francuskom, Belgijom, Holandijom, Portugalom i Nemačkom, koje su nasilno kolonizovale kontinent.

Takođe, međunarodna zajednica je dobro svesna unutrašnjeg rasnog sukoba Sjedinjenih Država, koji neizostavno podseća afričke zemlje na ulogu Amerike u transatlantskoj trgovini robljem.

Prelistavajući brojne članke u časopisima o ruskoj međuregionalnoj politici, otkriva se da dosta uglednih naučnika već dugo savetuje ruske lidere o dvojnoj poziciji zemlje između Zapada i Globalnog Juga.

Osnivanjem banaka, sklapanjem zajedničkih infrastrukturnih sporazuma i trgovinskih sporazuma i stvaranjem alternativa dolaru, rusko rukovodstvo je još 2001. odlučilo da se kladi na Globalni jug kao svoju buduću političku kuću (a ne na Zapad kojim dominiraju SAD).

Jedna od prednosti što se nalazi na periferiji Azije je njena jedinstvena uloga veze između Indije i Kine. Oštri granični sporovi otežali bi potonjoj da formiraju blok jedni sa drugima, a Rusija je održavala dobre odnose sa obe strane, dozvoljavajući da glavne ekonomije Indije i Kine budu indirektno povezane u savez dovoljno moćan da izazove dolar.

Mnogi Amerikanci mogu biti zbunjeni sastavom ruske publike. Na pozadini burne retorike medija na engleskom o događajima u Ukrajini, stroge moralne izjave predsednika Bajdena i drugih zapadnih lidera nagoveštavaju uverenost Zapada da nas Rusija sluša i da se i dalje nada da će zadržati naše dobre milosti.

Međutim, ruske diplomate su izuzetno zauzete izgradnjom globalnih mreža sa nezapadnim silama i verovatno će dati prioritet azijskoj, afričkoj i latinoameričkoj publici, jer će one odrediti buduće spoljne odnose Rusije.

Rusiju sa njima povezuje angažovanje i ekonomska međuzavisnost. Moskva je mudro postavila scenu tako da ako se odnosi sa Zapadom prekinu, njene veze sa svetom u razvoju neće oslabiti.

Zapad je precenio sopstvenu ekonomsku moć

Čini se da su Sjedinjene Države precenile svoju sposobnost da dominiraju svetom nevojnim (uglavnom ekonomskim) sredstvima.

Kada je CIA formirana iz Kancelarije za strateške usluge (OSS) neposredno posle Drugog svetskog rata, Rusija, Kina i Sjedinjene Države bile su saveznici koji su preživeli pokolj 1930-ih i 1940-ih. Oni su zamišljali svet koji neće rešavati razlike putem konvencionalnog ratovanja, bilo na kopnu, na moru ili u vazduhu.

Nuklearno oružje bi vojna sredstva pretvorilo u apstrakciju, deo informaciono-psihološke konfrontacije, a ne u oruđe koje se stvarno može koristiti u borbi.

Uspon Ujedinjenih nacija i drugih nevladinih organizacija dao je nadu da će koristiti diplomatiju kao nenasilan način borbe protiv frustracije i agresije.

Kroz obaveštajne i tajne operacije, hegemoni poput SAD su uspeli da nametnu svoju volju drugim zemljama putem diplomatskih ili obaveštajnih kanala.

Bili su u stanju da izoluju, prevare ili sankcionišu nezgodne igrače na svetskoj sceni. Mogli su da šalju špijune da unište planove drugih zemalja.

Sada je nešto posebno upadljivo: od Drugog svetskog rata, neuspesi Sjedinjenih Država u složenim i konvencionalnim ratovima dovode do ozbiljnih gubitaka.

Prolazni uspesi brzih operacija poput invazije na Panamu 1989. ne mogu nadmašiti neuspehe u Koreji, Vijetnamu, Iraku i Avganistanu.

 

Korejski rat je okončan navodnim primirjem, pri čemu je Severna Koreja ostala pretnja Južnoj Koreji. Sjedinjene Države su izvršile napad na Vijetnam, Irak i Avganistan da bi se neuredno izvukli.

 

Ogromni troškovi i nepodnošljivi pritisci na ljudski kapital oslabili su našu vojsku do te mere da ćemo imati značajne probleme u otvorenoj borbi protiv Rusije i njenih saveznika.

 

Jedna je stvar baviti se diplomatskim i ekonomskim manevrisanjem kao privilegovan igrač, ali je sasvim druga zaglaviti u oblicima nenasilnog rata nakon što si izgubio 20-godišnji rat u Avganistanu i nemaš hrabrosti da uđeš u sukob sa vojnom silom.

 

Rusija vidi ovu razliku. I postalo je jasno da je Bajdenova administracija polagala previše nade u nevojna sredstva kao polugu protiv Putina.

 

Činilo se da su sankcije na kratak trenutak izazvale neke neprijatnosti, ali je onda Rusija ponovo stala na noge.

 

Pošto sam pročitao toliko članaka u kojima se detaljno opisuje težak posao koji je Rusija uradila od 2000. kako bi sprečila da bude sankcionisana ili finansijski zarobljena, razumem zašto se to tako dogodilo. Diplomatska izolacija nije uspela – naveo je Lopez.

 

U međuvremenu, Sjedinjene Države su odlučile da će im status liberalne demokratije pomoći da osvoje svet. Kao da su Amerikanci zaboravili da su svi ostali svesni naših problema i konfliktnih situacija.

 

Oni znaju da u SAD mnogi veruju da su izbori 2020. bili namešteni. Oni znaju za kulturu otkazivanja, o dosluhu Velike tehnološke četvorke sa određenom političkom strankom, o sudskim farsama za opoziv, o pokretu Black Lives Matter, o masovnom nadzoru i cenzuri u školama i fakultetima.

 

Naš dizajnerski brend “liberalne demokratije” nije garancija ukupnog uspeha. Privlačimo gomile doseljenika iz celog sveta, ali većina stranaca i dalje ostaje kod kuće, tako da ne uživamo u opštem divljenju stanovnika drugih zemalja.

 

Kada se jedna vrata zatvore, druga se otvaraju

 

Pregled istraživanja međunarodnih odnosa otkriva intrigantnu priču koja počinje 2001. godine i traje sve do danas. Ironično, BRIK i G8 su prestali da postoje, a zamenili su ih BRIKS i G7.

 

Godine 2009. prvobitna BRIK četvorka odlučila je da formira međuregionalno partnerstvo, a sledeće godine su prihvatili novog člana u vidu Južne Afrike.

 

Četiri godine kasnije, G8 je postala G7. Zašto se to dogodilo? 2014. godine, zbog aneksije Krima, Rusija je prvo je bila podvrgnuta poplavi sankcija, a potom izbačena iz neformalnog kluba.

 

Tako je još pre osam godina postojala granica između dve ekonomske sfere: jedne koju su predvodile Sjedinjene Američke Države, a bila je bogata, industrijalizovana i ujedinjena finansijskim sistemom Breton Vudsa, a drugom je dominirala Kina, gde su Indija i Rusija takođe odigrali važnu ulogu.

 

Ova grupa je bila skromna u pitanjima potrošnje i bila je na putu razvoja, a ujedinilo ju je mnogo više od jedne zajedničke percepcije o potrebi stvaranja alternative Bretonvudskom sistemu.

 

Očekuje se da će BRIKS podržati još četiri ekonomije u usponu poznate kao MINTs: Meksiko, Indoneziju, Nigeriju i Tursku, koje pisac Razia Khan naziva “sledećom generacijom privreda u usponu koje će postići veliki značaj”.

 

Dok smo bili zaokupljeni drugim pitanjima, Rusija se, kao odgovor na sankcije iz 2014. godine, fokusirala na angažovanje sa zemljama BRIKS-a i MINT-a na stvaranju razvojnih banaka kao alternative MMF-u i Svetskoj banci.

 

Rusi su formirali regionalne saveze koji imaju tendenciju da uklone ideološka ograničenja u korist praktičnih uzajamno korisnih odnosa. Većina zemalja nema ništa protiv.

 

Možda vas plaši, ali Rusija je pažljivo i promišljeno pristupila stvaranju alternativnog univerzuma gde dolar nema dominantnu ulogu, SAD ne mogu da diktiraju drugima, a učešće u međunarodnim odnosima nije opterećeno nasleđem post- Renesansnog evropskog kolonijalizma.

 

Iznenađujuće je da su ekonomije u razvoju, koje imaju tako malo zajedničkog, uspele da stvore takav konstrukt.

 

Osvešćujući Rusiju i odsecajući je od sveta koji poznajemo, verovatno smo igrali na ruku Putinu, dajući mu signal da se izolujemo od sveta koji ne poznajemo – sveta BRIKS-a i MINT-a.

 

izvor: (srbijadana.com)





Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Povezano