У античко вријеме познате војсковође су доносиоце лоших вијести, које су се најчешће односиле на надмоћ противничке војске, кажњавале смрћу, одрубљивањем главе, „на лицу мјеста“. Иако су имали незанемарљиву улогу у стратегији ратовања и од њихових информација је зависио ток битке, они су ипак били обични смртници, као и остали многобројни војници. Лоша вијест дочекана је казном за смртнике. На исти начин казном су дочекани и они „бесмртни“.
Кад кажемо бесмртни, одмах помислимо на Бога. У овом случају говоримо о два Бога, Исусу и Прометеју. Обојица су Божији изасланици. Прометеј припада грчкој политеистичкој религији, док Исус припада хришћанској монотеистичкој религији. Спона која повезује ова два Бога је оно што су они објелоданили свијету и начин на који су кажњени за то. За разлику од војника који су кажњени што су доносили лоше вијести, Богови су кажњени зато што су донијели добро. У чему је смисао те доброте? Смисао је у смислу.
Прометеј је људима даровао ватру. Иако је ватра значила напредак у практичном смислу, имала је и узвишенији смисао. До тог момента ватра је припадала само боговима и они су имали привилегију да је користе. Дар ватре значио је да су права људи и богова изједначена. То је, наравно, изазвало гнијев код богова, па су казнили Прометеја. У знак одмазде, Прометеј је оковима везан за стијену, гдје му је његов џелат орао свакодневно кљуцао јетру. Пошто јетра има способност регенерације, изнова је расла, али је орао изнова и изнова кљуцао.
Осим поменутог практичног значаја, ватра је била праискон, прапочетак свега, а знамо да прапочетак долази од Бога. Ватра је Логос, „свјетски ум који све прожима и свиме влада“, тј. Бог. О томе ће касније писати српски пјесник Петар Петровић Његош у свом познатом дјелу: „Луча микрокозма“. За њега је ватра искра божије свјетлости. Зато он говори: „Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета“.Ватра је оличење божије свјетлости и живота, насупрот смрти и таме.
Као и Прометеј, на исти начин је дочекан и Божији изасланик Исус, по природи Богочовјек, истински Бог и истински човјек. О његовом животу нам свједочи Свето писмо. Он је оваплоћење, отјелотворење Господа Бога. Подарио је људима свјетлост. Познате су његове ријечи: „ Ја сам свјетлост свијету. Ко ходи за мном, неће ходити по тами“. И Исус је људима подарио свјетлост, искру, Логос , смисао. Добро нам је познато како је страдао од руке оних који су вијесницима сопствене војске одрубљивали главе. Ту се породио апсурд, јер су на исти начин дочекани лаж и истина, као и Бог и човјек.
Посматрајући дијахроно, није се много тога промијенило. Доносиоци добрих вијести, које су се често огледале у изумима који би унаприједили човјечанство, дочекани су и предати у руке џелатима, спаљивани на ломачама или су завршили на гиљотинама.
И ,гле, апсурда!
Za objavu komentara morate biti prijavljeni.