Komšija (pripovetka) - Veljko Ilić




PODRŽI NAS I LAJKUJ NAS NA FACEBOOK-U

 U sobi na 7. spratu otvoren je prozor koji gleda na mračno naselje. Vide se zgrade iz kraja kroz čije prozore gori žuto svetlo. Šta li rade ti ljudi? Povremeno se čuje zvuk prolaska automobila. Kroz otvoren prozor moje sobe izlazi gusti dim crvenog Marlboro-a.

 Istresao sam žar u pepeljaru koju sam dobio za rođendan i uzeo moj MP3 u koji sam uključio crne slušalice. Pustih „I Gotta Feeling“ od Blek Ajd Pisa, pesmu koju sam počeo da slušam igrajući „Pro Evolution Soccer 4“, ili kako smo ga mi zvali „Pes“. Najviše sam igrao sa Interom iz Milana. Nosio bih dres Adrijana dok igram na Plejstejšn trojci.

 Slušanje muzike naglo prekinuše pucnjevi kalašnjikova. Moj mlađi brat je upravo ispalio rafal i ubio drugog igrača u „Kanteru 1.6“ na mestu zvanom „Gus“. To automatski znači da igra de_dust2, mapu koju igra najveći broj igrača te igrice.

-Daj utišaj to više, rekoh mu pošto ne čujem muziku.

-Dobro bre, opusti se malo, odgovori on više opušteno nego ljutito.

 Stomak mi je bio prazan i otišao sam u kuhinju da vidim ima li šta da se pojede. U frižideru nije bilo ničega zanimljivog pa sam odlučio otići da kupim nešto. Otišao sam u dnevnu sobu kod roditelja da potražim novac. Keva je ležala na krevetu i gledala seriju, a ćale kao dete surfovao po internetu koji je nedavno uplatio. Pošto je majka gledala televiziju, prišao sam do oca.

-Matori, imaš li neku kintu?

-Nemoj ti meni matori, reče otac s osmehom.

-Ne zezaj, treba mi za picu, i polako sa internetom, zarazićeš se, haha.

Otac prevrte očima.

-Zar ti nisam ostavila pitu sa mesom u frižideru, ubaci se majka.

-Ma ovaj mali je sve pojeo, rekoh delimično ljutito.

-Jao, ubiću ga, kaži mu da je dosta igrica.

 Odgovorio sam sa važi i uzeo pare. Obukao sam trenerku, obuo patike i stavio kačket na glavu. Izašao sam iz stana i truckavim liftom se spustio do prizemlja zgrade. Uputio sam se ka jeftinom restoranu brze hrane koji je udaljen oko 800 metara. Nameravao sam da kupim parče pice sa ljutim papričicama, ali odlučih da uzmem i jednu porodičnu picu za ostale kod kuće.

 Nekoliko kapljica počeše da padaju i udaraju u kačket. Topla večernja kiša. Požurio sam do restorana, ali kiša je bila veoma prijatna. Skinuo sam i kačket. Tople letnje kapljice kiše su mi prijatno kvasile glavu. Otvorih škripava vrata restorana i uđoh unutra. Prišao sam do žene koja je radila i naručio parče pice sa ljutim papričicama za mene i porodičnu picu za brata, majku i oca.

 -Moraćeš da sačekaš ljute papričice pošto nemamo više, odgovori žena relativno ljubazno.

 -Dobro, sačekaću...

 Okrenuo sam se i mrzovoljno zakoračao pozadi da mi brže prođe vreme. Kiša je padala jače i napolju je bilo više automobila. Ispred restorana se parkirao očuvan Pežo 206 narandžaste boje. Iz njega brzo izađe stariji čovek i utrča u restoran. Bio mi je veoma poznat. Shvatio sam da je to komšija sa petog sprata koji je odavno otišao da radi u Sloveniji. Shvatih da je sebe počastio polovnim, ali lepim automobilom. Njegov se najviše sija od mnogobrojnih ispred, što mi govori da pored toga što je dobro očuvan, dobija i redovno pranje od novopečenog vlasnika! Stari mi je bio smešan zato što je nosio sako, pantalone i kožne cipele. Kao da je na svadbu pošao! Svakako mi je bio interesantan, iako sam ga zadnji put video kad sam bio mali.

 -Komšo, javih mu se iz daljine.

On me pogleda čudno. Očigledno me nije prepoznao. Verovatno ne bih ni ja njega da mi roditelji nisu pričali o njemu.

-Šta? Ko beše ti, odgovori znatiželjno.

-Možda me se ne sećate, imao sam tek nekoliko godina...

Starac se izgubi u pogledu. Kao da je nešto duboko razmišljao.

-Čekaj, da ti nisi mali Miša sa 7. sprata!

-Jesam, samo nisam valjda još uvek toliko mali, odgovorih s osmehom.

-Nisam te video baš dugo...

-Ni ja vas, jedino u pričama mojih roditelja, odgovorih mu.

-Šta ima novo kod tebe, tvojih, upita me u stilu starih ljudi.

-Ma ništa, leto, dosada...

-Nemoj ti meni „dosada“, znaš li kako sam se zabavljao u tvojim godinama.

Spustio sam glavu ka dole i pomislio: „Mani me sa tim pričama“. Zavlada kratka tišina koju prekide radnica. Reče mi da dođem po svoju hranu. Otišao sam i uzeo porudžbinu, vratio se na mesto od malopre, ali starca nije bilo. Izašao sam napolje gde je kiša prestajala. On je stajao i krpom brisao svoj narandžasti Pežo. Nasmejao sam se i krenuo ka njemu. Kraj mene se stvori grupa mladića. To su bili moji drugovi. Pozvali su me da sa njima idem u kraj da pijemo pivo.

Razmislio sam na trenutak. Odmah bih pošao sa njima. Prijalo bi mi večernje druženje. Onda bacih pogled na starca koji je gledao u nas. Kao da nam se divi i žali za mladošću. Malo sam se rastužio. Nisam razmišljao više ni sekund. Trčećim korakom pošao sam ka nekadašnjem komšiji i u hodu se pozdravio sa ekipom.

 Prišao sam do njega.

 -Nisi morao zbog mene da ih ostaviš, reče tihim glasom.

 -Upadaj u kola, idemo kod mene, samo rekoh odlučno.

 Ušli smo u narandžasti Pežo 206 i krajem se provozali do stana mene i moje porodice. Komentarisao je izgled mesta u kojem je nekada živeo. Pokucao sam na zaključana vrata mog stana. Vrata otvori moj otac sa pogledom iznenađenja.

 Bez reči se zagrliše, a ja prođoh pored njih sa picama. Rekao sam bratu da je pica stigla, kao i neočekivani gost za koga on verovatno i ne zna.

 Bilo je to ugodno, toplo, ali i dirljivo letnje veče sa neočekivanim gostom i prijatnim osećanjima.





Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Povezano
Autor: