Ni na Nebu ni na Zemlji

Ni na nebu ni na zemlji

Piše Ivana Stanisavljević

Imam osećaj  da je moj život oduvek bio niz opraštanja od svojih najmilijih. Aerodrom nikada nisam posmatrala kao mesto lutanja i avanture, već sam ga uvek doživljavla kao prepreku između mene i života o kojem sam oduvek maštala; života u kome bi moja najbliža porodica bila blizu, a ne razdvojena plavetnilom Atlantskog okeana; života u kome bismo mogli da se sastanemo u kafiću bilo kada tokom nedelje, gde bismo uživali u rođendanima, proslavama i slavama zajedno, bez velikog planiranja, skupe vožnje avionom i sekiracije oko odobrenih dana odmora.

Kao što sam rekla, ovaj život je za mene samo fantazija. A život koji upravo živim je jedan život izolacije, čežnje za svojim najbližima i konstantnog odbrojavanja dana do leta; period vremena koji mi jedini pruža priliku da se vidim i zbližim sa tim najbližima (bilo makar vrlo kratko). Ne pišem ovo da bih se neko sažalio na mene, već je ovo po meni jedno fer predstavljanje života srpskog imigranta koji živi u dijaspori. Priznajem, ovo nije realnost svakog srpskog imigranta. Neki ljudi su dobrovoljno izabrali život van svoje domovine. Želeli su priliku da istraže svet, da vide šta nudi, imali su tu privilegiju ličnog izbora. Moja porodica, uz mnoge druge porodice koje su izbegle od rata, nije imala tu privilegiju. Kao što bi moj tata rekao: „Mi smo pali s kruške“. Ova fraza savršeno oslikava njegovo imigrantsko iskustvo, ali i moje. Nismo ni tamo ni vamo. Dozvolite da vam objasnim.

Sa devet godina zajedno sa roditeljima, došla sam u Kanadu. Od ranog uzrasta sećam se jedne rečenice stalno izgovarane: „Došli smo ovde da preživimo.“ Ta fraza mi je usađena u glavu, prisutna je i danas. Možda je tada nisam najbolje razumela, ali i te kako odjekuje u mojoj glavi u sadašnjem trenutku. Kao i mnogi dođoši tog vremena, bili smo izbeglice rata u Bosni, a Kanada je bila naša šansa za boljim životom i za novi početak. Kada kažem Kanađanima da je moja nacionalnost srpska, automatska pretpostavka je da je Srbija moja rodna zemlja. To međutim, nije slučaj. Živela sam u Srbiji, da, pune četiri godine. Međutim, moja porodica i ja smo živeli tamo pod izbegličkim statusom. Srbija nije moja zemlja. Možda je to moja zemlja samo kroz asocijaciju, jer nacionalnost Srbin asocira na Srbiju. Ali, Srbija nikada nije bila moj dom. Moja porodica nikada nije našla svoje mesto tamo, mi smo bili autsajderi čak i među našim ljudima. Ni u Kanadi nikada nismo našli svoj dom. Tako, vraćam se se na tu temu od početka, nismo ni tamo ni vamo. Moglo bi se reći da sam bez doma.

Tokom našeg boravka u Srbiji gledali su nas sa strane i etiketirali kao izbeglice gde god da smo išli. Čak i kao dete sećam se da je ovo bila moja nezvanična titula „izbeglica“. To je bila borba „mi“ protiv „njih“. To što su mi „pravi“ Srbi rođeni i odgajani u Srbiji i oni su bile gadne izbeglice koje su bespotrebno zauzimale njihovu zemlju, trošile njihove resurse i uzimale novac koji je s pravom njihov. Moji roditelji su se borili da sastavimo kraj sa krajem. Dobijanje posla je zahtevalo veze i poznavanje ljudi, koje oni nisu imali. Samo su meštani imali ovakve veze, a mi očigledno nismo bili to. Sećam se konkretne priče koju sam kasnije u životu čula od moje mame, koje se ne sećam bas detaljno jer sam bila posve mala,  ali suština je bila sledeće. Moja majka,  pravnik sa višegodišnjim iskustvom u to vreme, uprkos svim postojećim preprekama, uspela je da se zaposli u privatnoj kompaniji u Užicu. Nakon rada od mesec dana, dobila je platu i otkrila da joj je isplaćena desetina od onoga što su ostali zaposleni zarađivali. Moja mama, ponosna i poštena žena, sa jakim moralnim kompasom, dala je otkaz jer je znala vrednost svog znanja i napornog rada. Sećam se svog vremena provedenog u školi tokom godina života u Srbiji. Deca bi me pratila u komšiluku i školskom dvorištu i vikala „izbeglice, izbeglice...“ Mržnja nije nešto sa čime se deca rađaju, naravno, mržnja se uči. Jednom prilikom moja mama je viknula sa balkona našeg stana jer je čula kako me nemilosrdno zadirkuju dok se igram napolju: „Ne plači Ivana, to su naučili od svojih roditelja“, želeći da vide te roditelje kako se pokunjeno povlače u svoje stanove. Bila je u pravu, roditelji ih jesu naučili ovome. Nije bilo važno što smo i mi Srbi, niti što smo izbegli rat u pokušaju da spasimo svoje živote, gledali su nas kao smetnju, neželjene štetočine u njihovom svetu. Moj deda je rođeni Užičanin,a u Sarajevu se našao po službenoj dužnosti i živeo 50 godina. I mi smo došli u Srbiju na našu očevinu tj. dedovinu.  Moji roditelji su nas izdržavali, prodajući robu na lokalnom buvljaku. Time su obezbedili naš opstanak u Srbiji za vreme našeg boravka tamo, ali mnogo više od pukog opstanka nam je bilo potrebno i želeli smo više. Spisak nepravdi koje smo trpeli te četiri godine je beskonačan. Nabrojaću samo par primera tih nepravdi. Zimski kaputi obezbeđeni u Crvenom krstu za lokalne izbeglice mogli su se naći u lokalnim buticima na prodaju, a ljudi kojima su bili namenjeni većinski nisu znali da ti kaputi i postoje i nikada ih nisu ni dobili. Roditelji su bili pod stalnim stresom kako preživeti, i kako dalje, i kako se uhvatiti za nešto i krenuti u bolje sutra posle svega što su izgubili. Moj tata je imao srpsko državljanstvo  i zato smo i došli u Srbiju, a mama i ja smo imali status izbeglice nekoliko meseci. Onda mama je dobila ličnu kartu Srbije i sama se odjavila iz Crvenog krsta jer je smatrala da nije fer da prima pomoć ako je postala drzavljanin Srbije. Ali i dalje su naz zvali izbeglicama. Opcija odlaska u Kanadu predstavila se kao šansa za novim životom. Postalo je evidentno da za nas u Srbiji nije bilo budućnosti. Nismo se uklopili „vamo“, tako da smo, puni nade i želje za boljim životom krenuli da istražujemo šta nam TAMO nudi. 

Kanada je bila potpuno nova zemlja koja nas je očarala. Sve je bilo novo, uzbudljivo i prilično savršeno u poređenju sa onim što smo nosili u sebi iz života u Srbiji. Kao prvo, mogli smo da priuštimo hranu i smeštaj bez mnogo borbe. Ne samo da smo mogli da priuštimo hranu, već smo imali i mogućnost izbora. Sećam se kad smo prvi put ušli u Kostko! Kako može uopšte da se opiše ovo iskustvo? Bili smo zapanjeni! Sve od hrane, preko kućnog dekora, do sportske opreme bilo nam je dostupno, a prvi put, posle dužeg vremena, mogli smo to sebi da priuštimo. Moji roditelji su polako počeli da dobijaju na kilaži (nakon što su dug period vremena bili gladni), prestali da puše i imali sveukupan zdraviji izgled. To mi je bio prvi znak da započinjemo bolji život. Moje školsko iskustvo je bilo mnogo bolje u poređenju sa onim u Srbiji jer me niko u Kanadi nije zvao „izbeglice“. Brzo sam našla svoje mesto u školi i postala dobar đak. Moje prethodno iskustvo izbeglice nije bilo nešto što me je istaklo i razlikovalo od drugih.

Kanada je dozvolila mojoj porodici šansu za novi život. Ovo će zauvek biti istina. Ovde sam stekla univerzitetsko obrazovanje, moj brat je rođen (nešto što je bio nezamisliv podvig za moje roditelje koji nikada ranije nisu razmišljali o drugom detetu dok su bili izbeglice), roditelji su nam priuštili dom u ovoj zemlji, na kraju sam i ja došla do posedovanja sopstvenog doma (kuće), stekla sam karijeru i udobno dugoročno zaposlenje. Bila sam u mogućnosti da dovedem muža u Kanadu i da započnemo život zajedno. Sve ove stvari će zauvek biti istinite. Ne umanjujem nijednu od ovih istina sa ovim što ću sada reći. Ni moja porodica ni ja se nikad nismo istinski uklopili ovde. Naravno da smo se sprijateljili, imali poslove i nekretnine, ali u pravom smislu te reči „uklopiti“, da se osećamo kao kod kuće, to se ovde nikada nije dogodilo. Nešto je uvek nedostajalo. Teško je naći pravu reč koja može objasniti taj osećaj praznine, ali i dan-danas moja porodica, ja, pa čak i moj mlađi brat koji je rođen u ovoj zemlji, svi osećamo da nešto nedostaje u našem životu ovde. Severnoamerički život se fokusira na posao i kuću, na nekoliko prijatelja sa kojima se povremeno viđate. Svodi se na nedeljno posećivanje prodavnice pića (LCBO), u pripremi za dugo očekivani vikend za koji ste robijali najmanje 40 sati, ako ne i mnogo više, prethodne nedelje. U suštini, ovakav način života nema svrhu, samo puko preživljavanje. Raditee da biste mogli  priuštiti i redovno plaćati kredit za kuću, osiguranje, hranu i mnoge druge troškove života. Udobno vam je, u to nema sumnje. Međutim, u okviru ovog života žrtvujete nešto. U najdubljem delu sebe, u svojoj srži znam da se ne uklapam sa Kanađanima. Moja suština je jednostavno drugačija od njihove, ja sam drugačija od njih i uvek kao da nešto fali kad god tražim dublju vezu sa tim ljudima i ovim mestom. Naše misli i vrednosti se razlikuju, iako to ne mogu jasno da artikulišem, svesrdno verujem da svaki imigrant u ovom okrugu može 100% da razume ovo i nesumnjivo se poistoveti. Napokon, dolazim i do odgovora na pitanje od početka, ne uklapamo se ni tamo.

Zaključiću sa ovim. Dok je moja porodica, kao i mnoge druge srpske porodice (naročito tokom ove pandemije) počela da razmišlja da se vrati u „domovinu“, još uvek se pitam gde je ta domovina. Dom za mene je mesto gde je moja porodica. Ako napuste Kanadu, napustiću je i ja. Međutim, nisam sasvim sigurna kako bi izgledao moj povratak u Srbiju. Kao što sam već ustanovila, ne uklapam se tamo. Znam da bi mi to rešilo doživotnu čežnju da budem bliska sa porodicom, da mogu da ih vidim kad mi srce poželi, da poznajem ne samo svog suseda već i ceo komšiluk. Konačno, dobila bih taj neobjašnjivi koncept duševnosti koji osećam da nedostaje u mom životu. Život sa manje novca, ali više značenja. Međutim, pitam se da li idealizujem takav život? Kako je vreme provedenou Srbiji dokazalo, mi ne pripadamo tamo, nismo poželjni, mi nismo Srbi, bar ne po standardima Srbije. Nepotizam i mržnja koju smo prethodno iskusili još uvek tamo žive. Moj muž (Srbin rođen u Srbiji, koji je nedavno došao u Kanadu) može da posvedoči o ovome. Kako bih ja (autsajder sada više nego ikada) bila prihvaćena? Možda bi posle tako dugo vremena živeći na vani, stvari izgledale drugačije i možda bih ja tamo bila drugačija. Zatvoriti oči i napraviti ovaj metaforički skok u istraživanje ovog alternativnog života je jedini način da se to zaista sazna. Vraćam se suštinskoj misli, nisam ni tamo ni vamo. Vrujem da bi mnogi naši imagranti to isto potvrdili. Hrabro nadalje marširamo mi kroz život, nadajući se da ćemo jednog dana zaista biti kod kuće.

Znajući posle svih ovih godina da je Srbija u to vreme devedesetih bila u velikoj ekonomskoj krizi i u brizi za egzistenciju vlastitog naroda zbog uvedenih sankcija, možda malo bolje razumem zašto nismo bili prihvaćena mi sa strane koji smo došli tada. Znam da volim Srbiju svim srcem i da vidim sebe ponovo tamo... Do skorog viđenja Srbijo, da li samo kao turista ili kao povratnik koji ovde u Kanadi sve vreme lobira i priča svima kako je Srbija i srpski narod nešto najbolje što postoji na svetu.