Roman Elez - tragom Hristovog rukopisa




PODRŽI NAS I LAJKUJ NAS NA FACEBOOK-U

U još uzbudljivijem nastavku Princa spoznaje, Slavica Mijatović nas, u romanu Elez, vodi u još jednu potragu kroz manastire, srednjevekovne gradove i džamije Srbije i Bosne i Hercegovine. Ovoga puta u pitanju je relikvija koja će u potpunosti izmeniti pogled na sve religije. Naravno da su isti junaci iz prvog romana ponovo umešani, kako sadašnji arheolozi, tako i stari srednjevekovni vladari, Nemanja, Despot Stefan Lazarević, Kulin ban, ali i Rastko – Sveti Sava.

 

 

Umešani su i templari, bogumili, katari, ali i razni agenti, kako Vatikana, tako i SPC, koji žele i sami da dođu u posed te relikvije, kako bi sprečili saznanje istine i očuvali svoju moć.

Iznad Prijepolja, nalazi se kameno utvrđenje Mileševac, koje je nekada bilo mnogo važno mesto, a istorija je to prećutala. Tajne Mileševca čuva đžamija Hisarđžik i manastir Mileševo. U Mileševu postoje ikone koje su nastale u potrebi da se neke istine ne zaborave… Te istine neće podržati ono što je zvanično priznato u religijama. Sve što smo učili i što nam je nametnuto, može biti drugačije.

( Besplatna elektronska verzija, 2015.)

 

https://viewer.joomag.com/e-book-slavica-mijatovi%C4%87-elez/0463717001426228072

 
PETI DEO ( Elez)
Iz Filipovog dnevnika
Danas je 05. 06. 2015. Deset meseci prošlo je od one večeri, kada sam poslednji put zabeležio svoje misli i naše
događaje. Srećan sam što sam opet otvorio ovu svesku. To znači, da je sve gotovo, bar kada je u pitanju moja i Martina misija. Sve ostalo, rekoše nam, nije na nama. Možemo učestvovati, ako hoćemo. Razmislićemo.
I baš tu noć, u san mi dođe Elez, u stvari, sam sebi dođoh u san. Probudi se u meni ono uspavano u podsvesti, što sam uzaludno potiskivao, jer sve smo bliže bili tom času. Sanjam, stojim pred njim, a sve je opet živo kao da nije san. Njegova desnica je preko leve strane tela, kažiprst preko ramena. Kao anđeo u belom,
kao Leonardov Jovan, ali i neki drugi likovi koje sam viđao na freskama. Osmeh mu je blag, smiren, lice ozareno,
zraci sunca ga obasjavaju. Obučen je u prostu zelenu tuniku. Nalazimo se na nepoznatoj poljani. Nigde nikoga, samo nas dvojica. Ili, samo ja i moje sećanje.
‘‘Vreme je. Idi”, izgovorio je, mojim glasom.
''Kuda?''
‘‘Znaš ti dobro. Učini to. Seti se Blizanca. U njemu je odgovor.” Probudio sam se, u znoju i strahu. Nije lako gledati u drugog sebe. Morao sam da probudim i Martu.
‘‘Ko je Blizanac? Da li je u tebi odgovor, šta misliš? Sećaš li se, jednom sam ti rekao da ćeš ti pronaći knjigu!
Imala si vizije budna, a to je nešto mnogo jače od snova .”
Pospana i uplašena, nije mogla ničega da se seti. Bilo mi je žao što je vraćam na staro.
 
Ulazim u hram da se pomolim, tamo se freske skoro i ne vide, zidovi su sivi i malo prošarani, a mali oltar stoji, na njemu ikona i krst raspeća. Klanjam se pred raspećem, u očaju ne znam šta ću, muti mi se u glavi, imam osećaj da padam. Nemam snage više da se borim, razočaran sam u svoju nesposobnost. Još jednom pogledam u zidove, jedan lik, podseti me na Apostola Tomu. I desi se eksplozija u
glavi! Toma je Blizanac! Njegovo jevanđelje imam u kući, oduvek sam ga voleo. A naročito slogan ”Rascepi drvo i
naći ćeš me, podigni kamen i tu sam.” Tačno, i Stefan je nosi, pa vratio, što znači da ga nije iskopavao. Pošto sam klečao i kolena me zaboleše od tvrdog tla, nesvesno se pridržah za oltar, povukoh sebi i oborih. Panično sam pokušavao da ga uspravim, ali nešto mi drugo privuče pažnju. Kamena ploča se nalazila ispod oltara, čak je postojala gvozdena ručka da se može otvoriti. Podigao sam kamen, a ispod kamena nalazilo se drvo. Bolje
rečeno, drvena kutija. Zavapio sam na sav glas. Bila mi je potrebna pomoć, jer stvar se nalazila na oko metar dubine. Nastala je panika, čak me je i Marta čula i dotrčala. Udruženim snagama izvukli smo drvenu kutiju, a Marta
umalo ne pade u nesvest, jer je prepoznala kutiju iz svog sna. Osetili smo svu težinu, nešto se nalazilo unutra. Bila je široka oko pola metra, ali nigde poklopca. Sve je bilo zakovano ogromnim ekserima, zarđalim od vremena, kao
što su i rešetke nađene ispod kule. Da li je potrebno da opisujem emocije koje su razarale? Ne, ja to ne znam da napišem. Sreća je bila na našoj strani, utrpali smo stvar u gepek a da niko nije video, jer još je zora svitala. Sa velikom ljubavlju i poštovanjem, napustili smo hram.
Drvo se rascepilo, ukazala se knjiga crvenih korica, bez ikakvog natpisa. Požuteli ispisani tabak, nekih sedamsto strana, ako računamo današnji A5 format. Nije bilo u fazi raspada ali niko ga nije smeo dodirnuti, a kamoli otvoriti.
 
 
''Vidiš. Filipe, kakav je to divan dan bio!''
'' Vidim...''
'' Opet sklopi oči! I ovaj put spavaj, spavaj, Eleze...''
Poslednja reč mi zazvoni u glavi, sve mi se pretvori u znak pitanja, jer ne znadoh ko je Elez, i zašto mene tako zove. Nisam stigao da shvatim ni gde sam, u snu ili u javi, samo videh sebe ispred onog ekrana, čitam godinu, hiljadu dvesta dvadeset šesta je, na prostoru današnje Bosne. Pružam korak, ulazim u ekran, ne osećam nikakvu traumu, samo radost što sam se vratio kući. Nosim na sebi jednostavnu tuniku do zemlje, opažam da je maslinasto zelena, obuven sam u jednostavne sandale. Hod mi je lak i spor, kao da lebdim, sunce mi greje lice i ja sunce pozdravljam osmehom. Srećan sam čovek, znam jer ne osećam nikakvu tegobu na plućima. Opipah mesto na grudima, nije bilo ni reza ni krvi, a je ne znadoh tačno, da li sam Filip ili Elez. Krenuo sam kući, pešačim preko čarobno lepih, zelenih brda, leto je, i sve je sveto i sve je mirno. Jato golubova kruži, pozdravljam i njih, dižem ruku, od srca pozdrav majci prirodi i golubovima, pčelama koje spazih na poljskom cveću, udišem čist vazduh kakav u ovom životu još nisam osetio. Svim bićem zahvalan sam na svemu što imam i što postojim. Ja sam čovek, najjača tvorevina u svemiru, i imam sve osobine nasleđene od Oca i Majke. Hodam nasmejan, i evo ga, moje selo, tamo je moj narod, tamo je raj na zemlji. Sve kuće su nam iste, prostrane su, ali jednostavne, ispred dvorišta su nam bašte i voćnjaci, deca se igraju, roditelji vredno ubiraju plodove zemlje, ptičice cvrkuću, miriše cveće. Svi smo nasmejani, svi jednako imamo, svi smo puni ljubavi. Približavam se svojoj kući, gledam dečaka i devojčicu kako trčkaraju po dvorištu, a majka njihova izlazi iz kuće. Zaprepastih se, pa to je Marta! Bila je Elezova žena, a ja sam Elez... I setih se njenog imena, Barbara... Otkud to ime...ali tačno, zvuči kao Bar abi, sin boga, mora da je to u pitanju. Ona mi prilazi i grli me, priča mi kako se raduje mom povratku, ništa ne shvatam, ali grlim je i ljubim, kad nisam znao u ovom životu Filipovom, koji je možda i ugašen, pomislih tužno. Iz komšiluka nam dolaze dvojica, osećam da su mi prijatelji, mojih su godina, drago im što me vide, kažu, imaju srećne vesti za mene.
'' Ove godine, vi ste izabrani da se pokloniti svetinji. Vi ćete dotaći naše blago i prepisati ono što vam srce kaže. Vaš povratak biće za nas najveća radost.''
Tek onda shvatam da sam ja više Filip nego Elez, pa se zbunih, ne shvatam, kakvo blago, gde je? I nađoh se ponovo ispred ekrana. I dalje sam bio obučen u Eleza. Pored mene je stajao moj prijatelj anđeo.
'' Morao sam da te vratim, duša ti je previše zbunjena. Nisam smeo da dozvolim da se zaglaviš u vremenu.''
'' A gde smo to trebali da idemo?''
'' U Mileševac. Od dana, kada je Rastko odneo blago tamo, svake godine, po jedan bračni par Katara ili Bogumila iz Bosne, išao bi da napravi kopiju jednog dela knjige, uglavnom ono što su mislili da je najvažnije. U Mileševcu su živeli direktni potomci svete loze Hristove i najbliskiji rođaci, koji su i sami pripadali Katarima.To je tvoja prijateljica videla u svojoj viziji.''
'' I orodili se sa Srbima.''
'' Tačno, ali isto tako, Katari u Bosni, orodili su se sa narodom koji je pre njih živeo na tom prostoru.''
'' I taj narod i danas danju postoji! Ono što bih ja rekao, međunacija! Samo se ne zna tačno ko je ko, izmešala se krv kroz vekove.''
''Tačno, dragi Filipe. Ali krv i dalje postoji, nije zbrisana. Kao što i zlo neće da miruje. Svi ratovi koji su se kasnije ovamo dogodili, bili su pokušaj da se ta krv uništi. Vama, Srbima, neki učenjaci neprestano govore da je vladarima iz tame cilj uništenje Srba, jer su prvi narod na svetu i pravoslavni, jer postoje tajne koje ni sam narod srpski ne zna, pa mnogo toga... A ja ti kažem da nije tako. Istina je mnogo dublja. Cilj je brisanje krvi koja je nastavila da živi na ovim prostorima.Ovo je nastavak zločina iz 1209. godine Jer oni koji su uništili Katare u Francuskoj, nisu mogli da se pomire sa tim da su neki od njih pobegli i nastavili da šire svoje loze. Istrebljenje Katara i dalje traje, a oni postoje! Niko nije svestan da li je od njihovog roda, pa zlo nije biralo ko će više stradati. Stradali su mnogi i zatrovani su mržnjom,ali postojanje nije zbrisano. Jer ono je u svakoj naciji po malo, kada ste u pitanju vi, koje ostatak sveta zove Sloveni. Vi ste kao gral u kom je sačuvan život ''čistih''. A sa njihovim postojanjem, postoji i dokaz prave istine. Ti si primer. Tvoj otac i brat već znaju, ovih dana su saznali tajnu vašeg porekla. Nije vreme da ti ja sada to pričam, ja te vodim dalje kroz vreme.''
''Znači, tačno je. Katari smo! Kako su saznali?!''
'' Polako, slušaj moj glas... Hodaj, Eleze...''
 
 
10394629_1153776707984020_5699124571906262318_n.jpg?_nc_cat=108&ccb=1-7&_nc_sid=730e14&_nc_ohc=TosUpWnAwdQAX--54T-&_nc_ht=scontent.fbeg9-1.fna&oh=00_AT98GNVZlM0Fr4Oha6eHV88aF8VVo0tjx8nLempUQi2CPA&oe=62C05EFF
 
 
10351162_1153777217983969_8949462286587754827_n.jpg?_nc_cat=103&ccb=1-7&_nc_sid=730e14&_nc_ohc=1dqw9cj9J5gAX9y6Eo-&_nc_ht=scontent.fbeg9-1.fna&oh=00_AT-5cU3IWe9RYEuXZdl_n3HLEDK4Sbs7Fi0UXgL84by12g&oe=62C07E7D
 
 
 
 
 
 





Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Autor:

Autor knjiga : Princ spoznaje, Elez, Prvi i trinaesti, Zvuk tišine. Pišem za svoj blog "Krug".