Unutrašnje čovekovo svetlo odbija zlo.
Unutrašnje zlo nema ime, nije ni svetlo ni tama. To je nešto podmuklo što nedgleda oboje. Čeka trenutak baš onda kada mislimo da je svetlo preobrazilo tamu i da je sve dobro. Nikad nije kraj, uvek moramo biti budni.
Kada ne prođe i ne može, ono sećanje na trenutak koji je podsećao na Raj, kada je Raj dokazao postojanje Boga. I kada je na blic i nemoguće bilo moguće. Možda je to samo bio otvoren portal do šanse, do izazova od kojeg nismo znali šta ćemo. Šanse ponekad postoje kao otvorene rupe u svemiru, pokažu put na jedan dan, u sred misli tokom noći, u deliću sekunde, u bilo kom znaku, i zatvore se...Put u Raj, otvorena vrata, na tren, ko prepozna, ko ne, taj minut kada su anđeli povukli mačeve...
Mnogotrpljenje je dobro samo kada znaš da je usputno, jer na kraju puta čekaju vrata kroz koja možeš proći. Kada ih zaključaš za sobom, sve aveti ostaju iza, samo su senke prošlosti. Ne dolazi svaka ljubav tiho. Samo joj se nismo nadali jer nismo pročitali "znakove pored puta" koji su je najavili. I kat tad, ono što volimo da radimo a uporni smo i radujemo svoje srce, ostvariće se i vredeće više nego što smo očekivali. Ne ostavljaj ništa, samo radi ono čega ti je duša puna. Jednostavno, mora doći vreme da mnogotrpljenje bude zamenjeno srećom.
Za objavu komentara morate biti prijavljeni.