Odluku o pokretanju napada pod nazivom “Ujedinjena sila” doneo je generalni sekretar Alijanse Havijer Solana 24. marta.
Avioni NATO-a izveli su prve udare oko 20 časova po lokalnom vremenu. Pogođene su radarske instalacije Vojske Jugoslavije na jadranskoj obali.
Istovremeno, rakete su bombardovale vojni aerodrom nekoliko kilometara od Beograda i velika preduzeća u gradu Pančevu. Pogađali su uglavnom Srbiju.
Tokom prvog meseca operacije, avioni alijanse su izveli u proseku oko 350 borbenih naleta dnevno.
Istovremeno, na samitu u Vašingtonu 23. aprila 1999. godine, lideri NATO-a su odlučili da pojačaju intenzitet vazdušnih operacija. Nada Zapada da će Beograd pristati na brzu kapitulaciju nije bila opravdana.
“Ujedinjena sila” nije bila prva agresija Alijanse u Jugoslaviji. Ratni brodovi NATO-a su 1992. uz vazdušnu podršku pratili sprovođenje embarga na isporuku oružja Beogradu na Jadranu.
1994. godine blok je preuzeo kontrolu nad zonom zabranjenih letova u Bosni i Hercegovini. 1995. godine, položaji bosanskih Srba su bombardovani bez odgovarajuće rezolucije Saveta bezbednosti UN.
Jedan od doslednih pristalica agresije na Jugoslaviju bio je budući predsednik SAD, tada senator Džo Bajden.
Političar je aktivno lobirao za uključivanje zapadne vojne koalicije godinu dana pre početka bombardovanja.
– Predložio sam da bombardujemo Beograd. Predložio sam vrlo konkretne akcije – odlučno je izjavio Bajden na saslušanju u Senatu 1998.
Izvor: Srbija Danas/RIA Novosti
