Duška Stanić prva je počela sa svedočenjem, opisavši da je živela sa ocem, majkom i dve sestre u malom selu.
– Jednog hladnog aprilskog jutra majka me je obavestila da je škola otkazana. Nisam shvatala šta se dešava, a onda sam saznala da ćemo biti smešteni u koncentracionom logoru. Jeli smo samo hranu koju smo imali kod kuće. Noću smo čuli da stariji među sobom pričaju, nisam mogla da shvatim šta se dešava i što ne mogu da izađen sa društvom da se igram na ulici.
– Grupa ljudi došla je u crnim unifromama, vojnici, i jedan od njih je uperio pištolj u mene tako blizu da sam mogla da ga osetim, moji roditelji ništa nisu mogli da urade, samo su stajali i gledali. Naterao nas je da uđemo u kombi pun ljudi u kojem su takođe bili Srbi. Bio je mrak i skučeno, nismo znali gde idemo, svi su bili uplašeni kao i ja.
– Bila sam gladna, izmorena, nisam znala šta se dešava. Posle 3 dana vojnici su došli i rekli da žene i deca ulaze u autobus, a muškarci ostaju. Pozdravili smo se s tatom ne znajući da li ćemo se ikad više videti i ušli u autobus. Čula sam od žena da će nas baciti u jamu.
– Poređali bi nas za streljanje i da dignemo ruke u vis. Mogli su da biraju, ja sam se molila i nadala svakog dana da ćemo da preživimo i da ću moći da dočekam još jedan dan, kao što sam mogla i pre rata. Ali, postalo je još gore. Moj ujak mi je pričao o strahotama šta su sve preživeli i šta su im radili – tukli ga štapovima i gazili čizmama, terali ih da stoje bosi na vrelim pločama, nije bilo milosti i svaki dan su imali težak rad a onda kao životinje vraćani u logor gde su ih tukli.
– Sećam se jednog dana, to je bila srpska teritorija, Bošnjaci su išli u školu sa nama, imali su slobodu kretanja, stekla sam prijatelje. Jednog dana jedan od Bošnjaka je rekao jednom mlađem “hajde da je uhvatimo i da je silujemo”. Oni su krenuli prema meni, jedino što me je spasilo je što sam bila brza. Živela sam u strahu ne znajući šta u bilo kom trenutku može da se dogodi.
– Nismo imali hrane ni sklonište. Bila sam beskućnik i ponovo uplašena. Tek kasnije sam shvatila šta sam ja prošla u detinjstvu i da ovako detinjstvo ne sme da izgleda. Grčke porodice su nas primile i smestile u domove. Tek tad sam shvatila da bi detinjstvo tako trebalo da izgleda, da ne slušam granatiranje. Jedino štoi sam naučila kroz sve to je da na ovom svetu ima dobrih ljudi i nade, nakon što sam prošla kroz svu tu patnju, i danas spavam sa upaljenim svetlom i imam noćne more. Moramo da budemo bolji od toga, naša deca zaslužuju bolju budućnost, i ni jedno dete ne zaslužuje da p