Dok rat u Ukrajini ulazi u treću godinu, sve strane pokazuju veću sklonost eskalaciji nego okončanju sukoba.
U svom godišnjem “Stanju nacije”, predsednik Vladimir Putin je upozorio NATO zemlje da “moraju shvatiti da sve ovo zaista preti konfliktom sa upotrebom nuklearnog oružja, i time uništenjem civilizacije,” ukoliko nastave da naoružavaju Ukrajinu i razmatraju slanje trupa.
Još od juna 2022, Putin je upozoravao američke zvaničnike da ne šalju rakete velikog dometa u Ukrajinu, rekavši: “Napadašćemo mete koje do sada nismo gađali.”
Međutim, američki političari i analitičari smatraju da Putin neće sprovesti svoje pretnje kada je reč o eskalaciji. Adam Kinzinger i Ben Hodžes ubeđuju čitaoce da Putin blefira sa pretnjama nuklearnom eskalacijom. Generalni sekretar NATO-a, Jens Stoltenberg, odbacuje mogućnost da zapadna pomoć Ukrajini izazove ruske odmazde. Administracija predsednika Bajdena se slaže i dozvolila je nedavno Ukrajini korišćenje američkog naoružanja za napade na teritoriji Rusije – crvenu liniju koju je administracija ranije odbila da pređe.
Po njihovom mišljenju eskalacija se može predvideti, a države obično blefiraju sa svojim crvenim linijama. Međutim, ova pretpostavka je pogrešna. Kako je objasnio vojni i nuklearni strateg Bernard Brodie, države retko blefiraju kada iznose pretnje. U stvarnosti, postoji više istorijskih primera koji pokazuju kako nerazumevanje eskalacije može dovesti do katastrofalnih posledica.
Japanska logika iza napada na Perl Harbor je primer pogrešnog procenjivanja spremnosti protivnika za eskalaciju. Admiral Isoroku Jamamoto, arhitekta napada na Perl Harbor, verovao je da će ovaj napad uništiti moral Amerike, sprečavajući je da odgovori na japansku ekspanziju moći kroz Pacifik. Međutim, očekivanja su bila daleko od istine. Napad na Perl Harbor je umesto toga naveo Ameriku da uđe u Drugi svetski rat.
Korejski rat pruža još jedan primer političara i vojnih lidera koji ignorišu crvene linije. Godine 1950, general Daglas Makartur, vođa Komande Ujedinjenih nacija, gurao je američki vođeni napad na Korejskom poluostrvu u impresivnom kontraudaru protiv severnokorejske vojske. U svojoj knjizi “Korejski rat”, Maks Hastings detaljno opisuje kako je Makartur insistirao na korišćenju američkih snaga za postizanje potpune pobede protiv Severokorejanaca, što je značilo izlazak na reku Jalu koja je geografska granica između Koreje i Kine. Međutim, kineski zvaničnici su jasno stavili do znanja američkim i UN zvaničnicima da ne bi trebali da guraju svoje snage preko reke. Američki obaveštajni izveštaji takođe su pokazivali da su vojne snage Kineske narodne armije mobilisane u regionima oko reke Jalu. Ipak, Makartur je tvrdio da Kinezi neće ući u ovaj rat. Makarturova procena se pokazala pogrešnom kada su se kineske snage sručile kao bujica u Koreju u oktobru 1950. godine, označavajući jedan od preokreta u Korejskom ratu.
Odluka sovjetskog premijera Nikite Hruščova da pošalje nuklearne rakete na Kubu 1962. godine je još jedan primer. Predsednik SAD Džon F. Kenedi upozorio je Sovjetski Savez 13. septembra 1962. godine da ne pretvara Kubu u “ofanzivnu vojnu bazu znuklearnog kapaciteta”. Međutim, Hruščov je nazvao Kenedijevo upozorenje “blefom” i odlučio da pošalje nuklearne rakete srednjeg dometa na ostrvo. Smatrao je da je Kenedi slab lider i predvideo da njegova administracija neće ništa preduzeti da se suprotstavi ovom manevru. Iako ove rakete ne bi promenile nuklearnu ravnotežu između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država, u očima Kenedijeve administracije su predstavljale pretnju odlučnosti Amerike. Ono što je usledilo zbog Hruščovljevih grešaka bio je Kubanska raketna kriza – napeto trinaestodnevno razdoblje kada su dve nuklearne supersile dovele svet na ivicu nuklearnog Armagedona. Srećom, prelazak ove crvene linije nije rezultirao vojnom akcijom, iako smo bili vrlo blizu.
Moral ove priče: teško je reći da li neka država blefira. Slučaj za slučajem, negativne posledice lidera koji potcenjuju odlučnost crvenih linija su očigledne. Lideri država smatraju odlučnost važnim faktorom u državnom uređenju, posebno kada je reč o konceptu odvraćanja. Kako je napisao ekonomista Tomas Šeling, efikasnost odvraćanja zavisi od “moći da se povredi”. On nastavlja sa još jednom značajnom tačkom: “Nažalost, moć da se povredi često se demonstrira nekim izvođenjem toga.” Drugim rečima, odvraćanje funkcioniše samo ako jedna strana veruje da će druga strana uraditi ono što kaže. Ako se crvene linije ne shvate ozbiljno, država će reagovati na pretnje kako bi pokazala svoju odlučnost.
Američki političari i analitičari danas bi trebalo da budu oprezni u tumačenju signala koje šalje Rusija. Previše njih poziva Sjedinjene Države da prođu kroz crvene linije Rusije i nastave sa eskalacijom u vezi sa konfliktom u Ukrajini. Važno je napomenuti da postoje slučajevi kroz istoriju kada zemlja nije eskalirala sukob ili krizu nakon što je protivnik prešao njenu crvenu liniju. Međutim, s obzirom na ogroman arsenal nuklearnog oružja Rusije, bio bi rizičan potez za američke političare da pretpostave da Rusija na kraju neće eskalirati. Kako je Karl fon Klauzevic primetio, “U celom nizu ljudskih aktivnosti, rat najviše podseća na igru karata.” Sa ulozima tako visokim, Amerika bi trebalo da bude oprezna, da ne bi izgubila sve.
