Premda je Vedrana Rudan, nakon što je otkrila da boluje u maju ove godine obećala da više neće pisati, već da će se posvetiti lečenju, spisateljica u njoj nije imala mira.
Hrvatska književnica Vedrana Rudan nedavno je otkrila da boluje od opake bolesti.
Poznata dama je tada, u svom blogu otkrila da ima rak, a prošlog meseca se oglasila na svom zvaničnom Fejsbuk nalogu gde je otkrila od kog retkog karcinoma boluje.
Ona je 1. avgusta na svojoj zvaničnoj stranici objavila novi blog pod nazivom “Besramnici”, a pre pet dana tekst pod nazivom “Ne žalim ni za čim”.
Ceo tekst sledi u nastavku:
Smrt ili život?
Mi koji imamo rak postajemo lagano nemirni kad nam je kontrola na vratima. Za koji dan ću sesti pred moje lekare i čekati što će da učine sa svojim palcem. Hoće li ga dignuti u vazduh ili okrenuti prema betonu obloženom nekom plastičnom masom.
Upoznala sam razne lekare. Posebno mi idu na živce oni jako ozbiljni. Kad svoj pogled upere u tvoje oči nikad ne znaš jesu li ljuti jer im žena već mesecima ne daje p**ke ili su ti metastaze krenule u pohod. J**iga, ne možeš ih promeniti, pa s lažnim smeškom na drhtavim usnama očekuješ presudu.
Smrt ili život? Smrt. Meni kojoj ona hladnim jezikom oblizuje vrat sigurno je bliža nego onima kojima je jedina briga zašto smo na Olimpijadi izgubili jednu od bitaka. Bolest me produhovila, ha, ha, ne palim se na banalne teme. Na primer, konačno mi se j**e što moja deca nisu onakva kakva bi trebala biti.
Između mene i moje dece nikada nije bilo ljubavi
Bi li trebala biti drugačija? Ne zovu me, kad me i nazovu u njihovom glasu čujem lažnu zabrinutost i iskrenu dosadu. “Kako si, mama?” “Dobro”, govorim glasom koji nije moj, pa se pozdravimo. Moji prijatelji, moji zdravi prijatelji pate jer su im deca nepodnošljiva. Hladna, bešćutna. Žao mi je mojih prijatelja jer nisu slobodni. Meni su moja deca stranci, nepoznati ljudi koji mi idu na živce jednako onako kako i ja idem njima. Kad su bila mala tražila su moj zagrljaj, slinom mi bojala lice, kikotom me nasmejavala. Njihove ručice, njihove nožice naborane poput onih francuskih guma, sve me to dovodilo do emocionalnog orgazma. Danas znam da su moja deca tada bila životinjice koje su morale biti ljupke da bi preživele. Da me nisu grlili, da su pljuvali u mene, da nisu vrištali od sreće kad bih se ukazala na vratima možda bih ih dala u dobre ruke, pa neka se onda te ruke j**u s gadnim životinjicama.
Želim reći, između moje dece i mene nikad nije bilo ljubavi. Sve je bio goli interes. Ona su me čupkala za kosu i žmirila od užitka jer su njušila da bez mene ne mogu, ja sam svršavala od sreće jer sam mislila da sam se sudarila sa esencijom ljubavi. Koji zaj**.
A onda… Vreme leti, pa odjednom s druge strane stola vidiš strance koji su k tebi svratili na nedeljni ručak jer misle da moraju biti pristojni. Tvoj muž i ti pokušavate nakon ručka, dok se kava puši, započeti razgovor na bilo koju temu. Pa izgovarate rečenice. Gosti ih ne čuju. Ni sin ni kći ni unuk.Ti ljudi ne govore, oni šalju poruke onima koji su im bitni. Kad popiju kavu izaći će iz mog života s cerekom na ustima i ledom u očima.
Otkako imam rak, volim samo muža
Otkako imam rak tako mi malo ljudi treba, oni najbliži najmanje. Volim samo muža. On se nije promenio. Žalim što sam rodila, mislila sam da ću roditi večnu ljubav. U nekim godinama nikome od nas pamet nije jača strana. Biologija nas j**e. Meni treba neko čije oči nisu ledene, čije ruke nisu hladne čiji glas nije pun lažne žalosti. I zato, ako mi na ovom pregledu doktor kaže da vidi “neke sene”, ali da će biti sve u redu, reći ću mu da isključi tužnu trubu jer ja ni za čim ne žalim. Nikoga nisam izgubila, nisam sama, uz mene je čovek koga volim.
Njega će moje metastaze, ako ih bude bilo, zaista ugristi za srce. Za bivše lovce na moje s**e pune mlijeka živo mi se j**e. Rak je odvezao cimu koja mi je okivala srce, neka se moja deca bore sa svojim olujama, ja odavno nisam njihov kapetan. Telefon zvoni. Unuk. Zove nakon tri meseca. Kako si, nona? Ne dižem slušalicu. Tko te j**e, zlato nonino.